Ovo je najobičnija priča o ljubavi. Ništa novo nećete saznati. Samo, istinita je...mnogo je koštala i boli nanela, ali, zar bi zaslužila da se objavi da je, onako, neka,tek kakva priča. Ko ima hrabrosti neka je pročita.

         Ja ću je ispričati pa šta bude. Razveo sam se. Aha. Ozbiljno. Moralo. Brak je bio loš. Mada, kada vidim kakvih ima, ovaj mi liči na Holiwood. Al' dobro. Dvoje prepametne i predobre dece. Brak je počeo da se kruni pre tri i nešto više godina, nije nekeko išlo, svadje, pomirenja, svadje...nekako smo se odvojili, odrodili i tačka. Razvod onako, običan, malo je ona zatezala oko dece ja oko dece, malo smo se 'bockali' ali vremenom to postane bezveze. E, ali to je kraj priče, ja bih vam ispričao početak. Ili, početak kraja. U doba 'krunjenja braka', onako iznenada, bane ispred mene ONA! Kao da je neko spustio Glavnom ulicom našeg malog grada da mi se sve ovo desi. Boginja, Gracija, Nebesko plavetnilo, vidite po nazivima koje sam joj upućivao u kakav sam stadijum došao. Bili su to trenuci za koje je vredelo živeti. Možda i umreti.

      Ozbiljno vam kažem. Svaki sekund, svaki tren bio je rezervisan za Nju. Vidjeli smo se ujutro a dopisivali i čuli uveče. Tajno, naravno. A, da. ONA je u braku. Reče, jako lošem. Gotovo užasnom. Verovao sam. Svaki put kada je pomenula muža plakala je. Pronašao sam stan. Čekao je. Reče nije spremna. Dobro. Išli smo svuda (kada je ONA mogla) obilazili Motele, Hotele, pili čaj od Jabuke s cimetom i gledali se pravo u oči.Ja u crne kao ugalj a ona u recimo modre. Netremice. U medjuvremenu sam se razveo. I čekao Boginju. Ona je (takodje u medjuvremenu) otišla s mužem na more. Kaže, morala zbog deteta, inače ne bi. Naravno da je tako. Što bi lagala.'Čekaj', rekla je. 'Još nisam spremna'. Dobro, ma čekam te, čekaću ceo život. Samo tebe. Kasnije, nije mogla često da me vidja, kaže videće nas neko. 'Znaš, možda čuje muž'. 'Onaj muž', pitam ja, 'što ne valja. Kaže 'taj'. Dobro. Počela je posle da se ljuti na mene. S pravom. Tražio sam da se vidjamo (u mom stanu) barem jednom u deset dana. Nisam imao razumevanja da ne može. Radi mnogo odgovoran posao, posle ide do škole, uzima dete pa ima obaveze sa mužem. Jeste, 'onim'. Vidim ja (iako pritupast kako me Bog dao) da to nešto ne ume da se sabere. Nešto mi fale neke slike. Al' neka, možda žena stvarno ne može. U medjuvremenu, malo mi skoči pritisak, dobijem laganu (kažu bezazlenu) aritmiju i nešto kao da slabije spavam. Inače sam OK. Nema više svadje u stanu. Deca su mi havala Gospodu dobro, maltene sam s njima po ceo dan, ali nešto me nekako zapeče, baš pred spavanje. I. Rešim .Zamolim je da izdvoji neki minut u mesec dana da samo popričamo. Samo da mi odgovori na jedno pitanje. Kaže, važi. 'Mogu.' E, da ste me tada videli, ma dao bih dve plate da mi ponovi ono 'mogu'.A nije ni neka plata, al' ne bi žalio kunem vam se.I dodje Bogami. Aha. Sede i reče 'kaži'. Ja (pa nisam ni ja mutav) spremio pitanje, pa ko iz rukava 'Kako ti vidiš 'nas' za recimo dva, tri meseca?' Tajac. Kaže, 'koje 'nas'? Lepo žena pita. Ista ona žena, moja, Boginja, moje SVE! Ista ona, koja je rekla 'teško je' 'ne znam da li mogu to da uradim ali moraću' 'nemaš ti pojma kako je meni, čekaj još samo malo, sada ne mogu zbog posla' 'malo mi je teško zbog deteta ali tamo mi je užas, nemaš pojma kako ja živim'... ta žena brate. 'Ti, od mene tražiš nemoguće', reče sebi u bradu i ne pogleda me. Mada, ponovo zaplaka. Setila se nečega, sigurno. A ja je gledam, uživam u njoj, pratim joj ruku, koleno, kosu, oko... Kao da priča nekom drugom. Ustade i ode. Kaže, mnogo joj je važno da joj se javim na ulici, reče, 'najveći seljak ću biti ako to ne uradim'.I u pravu je. Jebeš to što sam bezmalo otišao na Koronarno, što sam čitavu godinu dana smarao prijatelje koji su mi više bili psihoterapeuti, što sam ponudio sve što sam imao, sve, svu ljubav i celog sebe. Zar sad da kiksnem!? Da se ne javim? Doduše, nikako kad je sa mužem. 'Onim'. Meni je relativno dobro. Njoj je (čujem) loše u tom braku sa 'onim' mužem. Govorila mi je da sam 'neko zbog koga joj ne bi bilo žao da ništa nije završila od Škole i neko kome bi rodila troje dece' al' ne može, kaže da 'prelomi'.Moguće. Verujem joj. Ima 'takih slučajova' što reče onaj bradati mornar. Al' mi nekako i dalje ništa nije jasno. Valjda zato što mi je rekla da muža (da, tog) više ne voli! Ali kaže, 'hoće da rodi još jedno dete' zbog ovog deteta, prvog, da ima dva, sa mužem 'onim'. Kaže mnogo joj je teško da me vidi. Razmišljam da se odselim. Mesto je malo pa se srećemo često. Da joj olakšam. Samo, nekako ne mogu da se javim. Ne znam, ja bih, ali mi se nekako obraz zgužva, nabere mi lice i ukočim se. Šta ću. Nije vam jasno?  Znao sam. Ni meni. Imala je ona (priznala mi je u poverenju) još jednog ovako pre mene, al' taj... meni, ma kakvi, ni prići. Kaže, mnogo sam dobar čovek. Da,da. Ona to i misli. I ja joj verujem. Što da nisam. Bio sam malo 'navalentan' , tražio brate da se žena izjasni brzo, za godinu, dve. E, pa ne može. Da sam bio strpljiv, možda bi 2012 rekla 'Oću'! A ja, jok! Zapeo, ko mutav. Dodji, pa dodji. Pa šta ako se volimo, možemo da se volimo i ovako, ja da se razvedem i čekam a ona da budem sa mnom kad može, brate. I svima lepo. Naročito mužu. Aha, 'onom što ne valja'. Za razliku od mene. Ja sam kaže 'jedinstven'. Eee...da sam bio strpljiv, sad bi bila moja, ovako ništa. Osta, kod 'onog'. Šta? Još vam nije jasno?? Ma prosto je. Voli me ali ne može 'preko kolena', znate, dete, posao, status udate žene, sve to treba da sruši. Zbog mene! Ma ajde! Kad bi mogla sve to da ima, ih, super. I mene. Da, da, ne bi ona mene ostavila. Nikad. Ali, znate šta je čudno. Ja sam je u svemu opravdao. I oprostio. Sve. Želim joj sve što sebi želi. I ona to zna. Možde je to zbog toga što sam dobar. Ne, nemojte da mislite da sam glup. Barem ne toliko koliko se vidi. Evo završavam. Svakom je svoja muka najteža, pa i ja odužio. Pijem 'Jabuku s cimetom'. Ukus, isti. Samo sam sada popio hladan čaj. Nekako se jabuka više ne oseća. Samo cimet. A i on kao da je malo izvetreo. Ali, nekako, volim da ga popijem s vremena na vreme.